ERGELA BULIĆ

Surčinsko lipicansko carstvo – ergela „Bulić” porodice Radaković

Iz prošlosti u budućnost, preko umetničkog osvrta do realnog sagledavanja činjenica. Iz bilo kog ugla, s ma koje strane, dostignuća jednog entuzijaste i istinskog zaljubljenika doprinela su razvitku čitave grane konjičkog sporta. Srpska sportska vožnja zaprega ostala je verna tradiciji, ali je i kročila u moderno doba

Sokak se zatrese svakog Božića kada u njega ukasa strašan vod. Na tankim kožnim dizginima, s malo gvožđa u ustima, okreću se na petoparcu konji pola tone teški. Njihova kopita razbijaju sremačku zemlju, njiske paraju vazduh… Uši hitro seku maglu kroz koju često zablista grb s oglavine.

Milenko Radaković, na leđima lipicanskoga kralja Drave, uz pesmu bećara pozdravlja domaćine, uz laki poljubac surčinske dame… Drava za to vreme guši snagu u mokrom telu, na nozdrve ispušta želju za dominacijom. Radaković je ukrotio goropad. 

 Iza njega kumovi, prijatelji na Dravinim podanicima.Dvadesetak konja ergele „Bulić” svakog 7. januara zaustavljaju autobuse, otvaraju kapije, ukrašavaju dvorišta, mame čaše vina i poglede znatiželjnika. A to je samo deo priče. Onaj raskalašni, veseljački…

U fijakeru nastaje bajka po taktu zveketa tamburaških žica. Aluminjumske potkove mogu se dobro videti kada Radakovićevi lipicaneri kolena podignu u vis. Zglob zapleše ka grudima, a plemenita glava sklizne još niže s vrata. Te bele grudi i sapi umeju da zastraše, čak i jake ruke da umore. Ali žrtve su male za cenjeni ples grdosija, carskih konja. Veština traži vreme i kvalitet, a daje zadovoljstvo i ponos.

– Moj deda, po kome sam dobio ime, bio je kolar i držao je konje pre Drugog svetskog rata. Otac Georgije nijednom nije propustio priliku da poseduje seljačkog, radnog konja. Od 12. godine prezao sam ih, odlazio do drvara, kirijao… Oduvek su mi bili strast, ali i oruđe za rad, sredstvo za život – počeo je priču Milenko Radaković.

Držanje konja našeg sagovornika pak počinje kupovinom jedne kobile „bez papira” pred sam kraj 2000. godine. Nakon izvesnog vremena i ozbiljnijih, profesionalnih razmišljanja, Radaković kreće s nabavkom pedigriranih lipicanera.

– Pred start sezone 2001. godine i fijakerijadu u Crepaji gde sam i debitovao, dolazim u posed Favory Batoste i Neapolitano Batoste. Bili su to lipički, vredni konji. Favory Batostu sam našao u Sremu, a Neapolitano Batostu u Surduku. Sećam se, gazda kaže „Koliko ima godina, toliko hiljada maraka košta”. Favory je plaćen 5.000, a Neapolitano 4.800 nemačkih maraka (DM).

– Prekretnicu činim 2002. godine kada u ergeli Vojne ustanove „Karađorđevo” kupujem za 25.000 DM čuvenu braću – Convesano Zoru XII i Conversano Dravu XIV. Voziti njih bio je i ostao fantastičan osećaj. Sličnih su hodova, slični „na ustima”. „U glavi” normalni, na terenu sinhronizovani – s ponosom kaže Milenko Radaković i nastavlja – Tih sam godina imao dobre početničke rezultate iako sam, u suštini, mukotrpnim i dugim treninzima, još savladavao obuku grla i osnove vožnje.

http://www.ergelabulic.com